Мемоари песка

Драган Јовановић Данилов претежну меру поетичке особености у односу на песничку околину заснива на унеколико издвојеној позицији песничког субјекта, измакнутог из пресне свакидашњице у самосаздане просторе у којима владају имагинативно, естетско и чулно. Данилов је песник који одбија да прихвати да је цивилизација књиге изгубила примат, и да је продуховљени доживљај себе и ствари око себе став који не припада појединству нашег доба екранске и потрошачке културе. Отуда и одлике које су и досад редовно и уопштено крштаване као барокне: присно садејство звучних и ликовних елемената песничког говора, склоност ка необичном и ненадним обртима, спајање удаљених стварносних нивоа, повишеност тона који садржава, наизменце, лирски патос, иронију и аутоиронију, понегде и фине хуморне одушке. Глас продубљене зрелости чујемо и разумевамо у Даниловљевим песмама у којима покреће неисцрпна питања песничке и људске самоартикулације, говора и тишине, док песник у деоницама еротичких подстицаја обнавља препознатљив, местимице прециозан и вербално разбокорен ауторски рукопис по којем га одраније препознајемо.