Водич за мазохисте

Драган Рајичић пише онако како мисли и говори, он је незадовољан, бесан и огорчен и у његовим афоризмима све прашти и сева од праведног гнева. Зато је Рајичићева реч тако блиска срцу обичног читаоца. Он је глас савести, материјализовани урлик обесправљених, нека имагинарна виша правда.

Увек најтежи посао сваког сатиричара је да обави сублимовање и кондензовење тих силних емоције и јаких набоја у одговарајућу књижевну творевину, овог пута у малени афоризам. Овог пута, као никад тако успешно, Рајичић је спаковао свој гнев у прегршт сјајних и трајних » монументалних минијатура« , доказао и приказао да је сазрео аутор » Београдског афористичарског круга« и подсетио да је вредан озбиљније пажње и новог вредновања.