Мала расправа о великим врлинама

Ако се врлини може подучавати, у шта верујем, то се пре може примером него књигама; чему онда служи расправа о врлинама?

Томе, можда, што бисмо у њој покушали да схватимо шта треба да чинимо, или будемо, или како да живимо, и да тако, барем интелектуално, измеримо пут који нас од врлина раздваја.

Задатак скроман, недовољан, али нужан.Филозофи су ученици (једино мудраци су учитељи), а ученицима су потребне књиге: зато их каткад и сами пишу, када их оне које су им при руци не задовољавају или су им претешке. Има ли, за сваког од нас, потребније књиге од расправе о моралу? И шта је, у моралу, достојније нашег занимања од врлина? Као ни Спиноза, ни ја не држим да је корисно нападати пороке, зло, грех. Зашто увек оптуживати, увек нападати? То је жалосни морал жалосних људи. Што се добра тиче,оно постоји једино у несводивом мноштву добрих дела, која надмашују све књиге, и добрих склоности, којих такође има много али свакако мање, а које традиција означава именом врлине, то јест изврсности (то је значење грчке речи арете,коју су Латини превели као виртус).

Φωφ