Луча микрокозма

Као и свако поетско дело, и „Луча“ је мање филозофско сазнање о бићу света, а више израз самог песниковог бића и његових интелектуалних преокупација. Многи ставови Његошевог естетичко-филозофског система развијени су баш у овом делу: учење о преегзистенцији, панестетизам, немоћ пред обухватом бесконачности, поистовећење естетичког и божанског. Међутим, у уметничком смислу, за спев све ово није битно. „Луча“ није зборник Његошевих естетичких спекулација, већ израз његовог унутрашњег света, а преко њега и израз стварности у којој је тај свет настао. Иако на изглед класицистички спев, „Луча“ је у суштини романтичарско, изразито субјективно дело, у које песник преноси властите емоционалне и животне драме.


Поема "Луча микрокозма" настала је у пролеће 1845. и припада епохи романтизма. Прво издање је објављено у Београду исте године.

У овом филозофско-религијском спеву душа, вођена "искром божанственом", трага за узроцима човековог пада са неба и лепотом божанства. Аутор описује космичҝе и рајске пределе као и Сатанину побуну против Бога, која је довела до изгнанства човека на Земљу.

"Луча" је хронолошки прво од три Његошева најпознатија дела. После "Луче" написан је "Горски вијенац" (1846. објављен 1847), а потом "Лажни цар Шћепан Мали" (1847. објављен 1851)

Тумачење назива поеме
Реч "микрокосмос" долази из грчког језика и значи "мали свет". У Његошевом спеву човек представља свет у малом, тако да реч микрокосмос означава човека. Кроз спев човек се приказује као сукоб и јединство два принципа: духа и материје, добра и зла, светлости и таме. Ови принципи у спеву имају и макроскопско значење. Реч луча, када је употребљена у вези са човеком-микрокозмом означава духовни принцип у човеку. Луча, односно духовно, човека води, уздиже, осветљава, буди.