Љубав у касаби и друге вишеградске приче

У вишеградским приповеткама, једнако као и у есејима и причама о детињству у касаби, Андрић је у извесном смислу тематизовао сопствена животна искуства, уводећи их на једно шире уметничко поље. Све оно што су били његови интимни доживљаји одрастања, његова сећања на рано детињство, на крајолик и атмосферу вишеградске касабе, на поједине живописне личности које су утиснуле траг у повести града, на легенде и предања које је као дете занесено слушао, писац је преобликовао по мери уметничког текста, универзализујући причу о завичају. Сагледане у низу, те прозе као да спонтано формирају једну целовиту, живописну, поливалентну слику вароши и одрастања у њој. Рано пишчево животно искуство, знања која је кроз усмена казивања стицао или их усвајао кроз лектиру, упамћене слике и наталожена осећања – све је то била она ризница сирове грађе из које је писац захватао и у књижевности оставио фиксирану уметничку представу о сложеним временима у историји Босне и о простору на којем су се вековима супротстављали, сударали и коегзистирали различити културни модели.