Косовски записи: када нам је време стало

Одрастао сам у Пећи, и увелико се осећам Пећанцем. У потпуности делим оцене аутора у својим дипломатским записима о нашим политичким промашајима, похлепама и бусањима у патриотске груди. Београду никада, ни раније ни сада, ништа није било јасно о томе шта се све прелама и укршта на Косову и Метохији. Никада нисмо хтели ни желели да сазнамо ко су Шиптари, Арнаути, Арбанаси, Малисори, Албанци. Када је Јован Гец, наш велики глумац, дошао у Пећ да међу ђацима одабере склоне уметности, позоришту, музици; они које је он одабрао били су искључиво Албанчићи, као, на пример, Фарук Беголи. Плашим се да још нисмо спустили дурбин, да још са неке лажне висине гледамо на Шиптаре, Албанце. Ђукићеви Косовски записи су кристализаицја политичке, социолошке и економске мудрости и поклон онима који желе да савладају тајне те мудрости. Овим записима добијају сви који их буду читали, како они који започињу са освајањем света дипломатије тако и они који су већ дубоко у њеним водама. Поуке тих записа се заиста лако примају и памте, захваљујући ауторовом списатељском умећу и надахнућу. Дела попут ових записа увек су добродошла јер на бридак и критички начин одсликавају догађаје и појаве, што је одличан увод у дубље сагледавање проблема и тражење могућих исходишта.