Кључеви за Албанију: југословенско-италијанска политика према Тирани
(1937–1939)

После атентата и трагичне смрти витешког краља Александра Карађорђевића Ујединитеља 9. октобра 1934. године у Марсеју, по његовој тестаментарној опоруци, до пунолетства младог краљевића Петра II Карађорђевића, Краљевином Југославијом управљало је трочлано Намесништво са кнезом Павлом на челу. Убиство југословенског суверена на тлу пријатељске Француске показало је сву крхкост и рањивост младе државе Јужних Словена, али и оголило пољуљане политичке и моралне односе у међуратној Европи. Екстремистичке националне групе и комунистичке партије које су после Октобарске револуције 1917. године пуштале краке и ровариле по многим државама, па и Југославији, дизале су главу, противиле се династији изазивајући верску и политичку нестабилност. Евидентна је била и све већа раслабљеност Европе: победничке земље из Великог рата губиле су примат у мирнодопском добу, док су поражене снаге јачале и неколико година касније довеле до новог рата.

Од влада малих земаља тражена је послушност и да се што пре политички и економски определе са киме су. У многим центрима и главама исцртаване су нове карте утицаја и ширења на територије других народа. Европски мир нарушавао је и грађански рат у Франковој Шпанији као и страх од Совјетске Русије са којом победнице из Првог светског рата нису имале дипломатске односе. Међуратне године карактерисала су лажна пријатељства, тајни споразуми, уцене, претње, застрашивања. „Свет изгледа без икаквог поштења. Гусарство и насиље одомаћише нам се на прагу. Никада Европа није изгледала овако неморално. Ово не личи на међународни живот, него прикрадање са ножем иза леђа”, описао је нарушену равнотежу у Европи крајем 1938. године југословенски посланик у Тирани Радоје М. Јанковић.

Даница Оташевић