Аутор: Чингиз Ајтматов
Страна: 240
► Остали детаљи

Животни пут главних јунака овог романа показује да савремени човек може да досегне димензије које надилазе баналне вредности за које нас медији убеђују да су врхунска цивилизацијска достигнућа. Баш као и за јунаке „Касандриног белега“, оправдање смисла постојања и данас може да захтева узвишену трагику жртвовања сопственог живота.

Необична је скупина главних јунака овог романа. Амерички футуролог Роберт Борк и његова супруга, китови у Тихом океану, одметнути совјетски научник на васионској станици као самопроглашени космички монах Филотеј, амерички председнички кандидат Оливер Ордок (уз упозорење аутора да Ордог на мађарском значи ђаво), Ентони Јунгер (младић, не само по презимену) – предодређен да настави труд Борка и Филотеја, и – коначно – сова са Црвеног трга. Они одгонетају значење Касандриног белега на челима трудница, и покушавају да усмере Човечанство на пут спасења.

Подухват Ајтматова богат је значењима. И кроз речи јунака и кроз след догађаја, показано је остварење Свејединства, о коме се радо писало у руској религиозној философији. На трагу јединства целокупне твари, код Ајтматова су китови проводници између космичке и земаљске енергије, сова је биће које овај проток осећа, баш као и поједини људски јунаци романа. Има и оштре критике савремености, па су убедљива запажања о току изборних процеса, описана кроз председничку кампању Ордока - охоле и користољубиве политичка животиње. Део посвећен Филотејовој совјетској судбини показује да искрена људска реч може да сруши и најснажнију таштину, као и увек изграђену на помереној слици стварности.

Касандрин белег, покретач свих догађаја у роману, крик је безнађа против злих дела зачетих кроз зле мисли човечанства, истовремено и упозорење о њиховом расту у будућности. Управо ту, успоставља се чудесна веза са можда и најзначајнијом мисли код Срба током двадесетог века, којом нас је често упозоравао старац Тадеј: „какве су ти мисли, такав ти је и живот“. Премда је тешко претпоставити њихово познанство, Ајтматов у роману – премда без њеног исказивања – подиже величанствен споменик овој мисли.

У преумљењу ка Добру надолази радост смисла великог подухвата – свет, читава васељена, траже наш труд. Ајтматов је овде ослоњен на руску мисао, близак Фјодорову: нека постоји свест о задатку, а ваљда ће се појавити генерација достојна њега. Боље што пре, у тежини искварене садашњости, него под принудом оне много страшније која чека неку будућу генерацију.

По речима издавача ове књиге, на питање о цени издавачких права својих дела Ајтматов је одговорио „само их Ви објавите... Молим вас!“. Узвишена доследност, примерена човеку у чијем делу читамо „Срећа је у сједињавању душа.“. Ову срећу успели су да досегну јунаци књиге, а кроз књигу среле су се и душе аутора и читаоца. У том сусрету макар мали, али незабораван део вечности, биле су једно. Управо због те среће сједињења, због успешности преношења доживљаја, због висина којима нас је повела, због Мудрости, Лепоте и Доброте – ово је изузетна књига.