Ови стихови су уствари врсна анализа духа српског трпљења, сеоба, нестајање, нашег памћења и немоћи, каже др Нада Милошевић – Ђорђевић.
А др Драшко Ређеп у опсежном поговору Каменова пише: ове Медаковићеве песме хитају да нам изнутра осветле манастирске фасаде и мртве градове, беспомоћне, усамљене стећке и чувене цркве. Оне нам на светло дана износе оно неотклоњено зрно инстинкта и вољу одакле је све потекло и коме је толико тога жртвовано.
”Велико време путовања започео сам у мојој младости баш до Пећи и околини у црквама које су јуче управо срушене” – вели Дејан Медаковић.
– У нас Срба увек су постојале варљиве границе. Још од X века ми смо почели да се селимо.
Д. С. Новости
