Grad bez lica

Ovo je mozaik-priča o Novom Sadu. Kakav je bio, kakav jeste i kakav bi mogao da bude. Istovremeno, to je mozaik-priča o njegovom licu i pokušaj da se ono vidi u objektivnom svetlu. Zapitaćemo se: da li je to moguće? Ne počinje se priča i ne gradi se slika da bi “nešto” bilo objektivno, već da se u ogledalu vidi ono što se želi. Bar tako rekosmo malopre. Zbilja, koliko je potrebno da se odmakne ili koliko da se stane u stranu, kako bi se izbegao odsjaj sopstvenog lika? Čini se toliko mnogo da se lik više ne nazire, čak ni da se ne naslućuje... Ne postoji jedna slika grada, kao što ne postoji ni jedan drugi dualitet sem istine. Istina je da ne postoji mogućnost bilo kog pojedinca da obuhvati celinu grada. On je u stanju da “osvoji” samo pojedine njegove delove, pri čemu problem sklapanja u celinu i dalje o(p)staje. Prema tome, mi ovde nećemo pokušavati da uradimo nemoguće, da onom koji ima poverenja u ovo posmatranje, obećamo kako ćemo biti u stanju da se bavimo “velikom urbanom sintezom”. Toga, jednostavno, nema. Hoćemo da opišemo grad koji nije uspeo da se odmakne dalje od sopstvene slike u ogledalu a koji je to silno želeo. Ljubinko Pušić (Novi Sad, 1952.) redovni je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde predaje Sociologiju grada i Sociologiju okruženja. Doktorirao je na Univerzitetu u Beogradu 1985. godine. Objavio je knjige: Urbanistički razvoj gradova u Vojvodini u 19. i prvoj polovini 20. veka (1987); Grad: znaci vremena (1991); Čitanje grada: između duha i materije (1995); Grad, Društvo, Prostor: sociologija grada (1997); Održivi grad: ka jednoj sociologiji okruženja (2001); Preduzetnici i grad (ur. 2002); Urbana kultura: osnova održive multikulturalnosti (ur. 2003); Pisanje grada: urbana svakodnevica (2007). Član je Akademije Arhitekture Srbije.