Изреке стараца, Хиландарски преводи, друго измењено издање

Велики оци пустиње, изузев малобројних, нису писали већ само поучавали. Они су поучавали и својим делима и својим речима. Њихови слушаоци су жедно и ревносно примали њихове речи. „Реци ми реч да се спасем“, беше уобичајена молба младих и старих подвижника, који су упућивали изабраним старцима. И они су, уколико нису имали некакав посебан разлог за ћутање – и говорили.

Њихове поуке су остале живе у сећању слушалаца, те су усмено преношене из нараштаја у нараштај. Сасвим је разумљиво што није требало много времена да се забележе и у писаном облику. Многе личности значајних пустињских учитеља описали су вешти списатељи, који су ствари познавали из личног општења са њима, као – Атанасије (Велики), Паладије, Касијан, Јован Мосх. Они су сачували и мноштво њихових изрека. Наравно, сваки од њих је изрекама додао и нешто од свог властитог стила.

Међутим, збирке које су сачувале сличне изреке у њиховом анонимном облику одликују се својом објективношћу и опширношћу. Оне их износе у њиховом природном, једноставном, сажетом и свежем облику, нудећи једну изванредну живу слику живота у пустињи у току првих векова монашког живота. „Изреке Стараца“ су најзначанија од свих збирки.