Izabrane pesme Dušana Vasiljeva

Ja sam gazio u krvi do kolena, / I nemam više snova

Iako je živeo svega 24 godine, Dušan Vasiljev je uspeo da dostigne zavidnu duhovnu i umetničku zrelost u svom izrazu i zadužio je srpsku književnost poetskim svedočanstvom o iskustvu generacije razorene Prvim svetskim ratom. Njegova najpoznatija pesma, „Čovek peva posle rata”, manifest je razočaranja i egzistencijalne pobune, telesne slabosti i razorne lucidnosti – lirski krik ranjenog čoveka koji više ne veruje u uzvi­šene ideale, ali ne pristaje ni na besmisao. Vasiljev ne staje uz heroje, već uz marginalce, bolesne, odbačene, „proklete” – one koji plaćaju cenu tuđih aspiracija. Obraća nam se glasom onih koji su preživeli ali nisu spaseni te sablasno anticipira nihilizam i utučenost koji će obeležiti evropsku književnost između dva rata. Ekspresionistička retorika, modernistički pesimizam i naglašena društvena kritika pronašli su mesto u pesničkom izrazu Dušana Vasiljeva – pesnika koji je pevao sa ruba života, iz tačke gde prestaje nada, ali počinje umetnost.