Историјски пут православља

Завршавајући овај кратак преглед историјског пута Православља, ми се не одлучујемо да „сведемо рачуне”. Пут није завршен. Историја се наставља. А све док се она наставља, за хришћанина не може бити коначног „рачуна”. Једно само желимо да додамо: за многе, историја цркве представља саблазан и они је избегавају, бојећи се „разочарења”. Плашим се да ће и у овој књизи они наћи и једно и друго. У историји Право-славља, као и у историји хришћанства уопште, много је падова и људских грехова. Ја нисам хтео да их прикривам зато што верујем да је сва сила Православља у истини и зато што „разликовање духова” у прошлости сматрам предусловом сваког истинског црквеног делања у садашњости.

У савременој црквеној свести прошлост често више оптерећује и спутава, него што се стваралачки претвара у верност истинском предању. Очитује се неспособност да се оцени прошлост, да се у њој једноставно разликује Истина од саме прошлости. Предање се до непре-познатљивости меша са свакојаким „предањима”, која, са своје стране, траже додатну оцену у светлости вечне истине цркве. Оно што је једнострано, па чак и искривљено, издаје се понекад за „суштину” Православља. Постоји и грех „апсолутизације” прошлости, који неизбежно доводи до друге крајности – до „модернизма” – заправо до одрицања прошлости уопште, и прихватања „савремености”, „науке”, и „потреба текућег тренутка” за јединствено мерило. Али, као што само чување „православне” спољашности није у стању да сакрије дубоку кризу савремене Православне цркве, тако ни „модернизам” не може да је промени. Једини излаз увек је био у обраћању самој Истини цркве, а преко ње у овладавању прошлошћу: у прошлости налазимо и вечно предање цркве, али и безбројна изневеравања тога предања. Православна свест је увек „исторична”, она увек укључује у себе прошлост, али јој никада не „робује”. Христос је „јуче, данас и вавек Исти , а сила цркве није у прошлости, садашњости или будућности, него у Христу, који ће бити с њом до краја векова, како би свако од нас могао у Њему и са Њиме да нађе смисао живота.