Istinita priča

Lukijanov drugi roman zasnovan je na čistoj imaginaciji. Sve je u njemu fikcija ili, kako sam Lukijan kaže na početku, sve je tu laž osim iskaza da je sve laž. I ovaj je roman pikareskan i dočarava nam odiseju samog Lukijana preko okeana, pa sve do Meseca, nepoznatih kontinentalnih kopna, čak i do antičkog raja, Ostrva blaženih, najzad boravka u utrobi ogromnog kita. Pojavljuju se fantastične životinje kakve je samo Lukijanova nepresušna mašta mogla da zamisli. S obzirom da opisuje putovanje na Mesec, mogli bismo Istinitu priču da vidimo kao prvi naučnofantastični roman, s tim da nauka nije u prvom planu nego izmišljene prirodne pojave. Uz to, u romanu je takoreći anticipirana današnja televizija. Baš kao što su Lukijanovi Razgovori mrtvih inspirisali mnoge potonje autore takozvanih imaginarnih konverzacija, tako je i njegovo remek-delo Istinita priča bila model prema kojem je Džonatan Svift napisao svoja Guliverova putovanja, Sirano de Beržerak svoje Putovanje na Mesec, Volter svog Mikromegasa, a Fransoa Rable Pantagruelovo putovanje u Četvrtoj knjizi o Pantagruelu.