Стварајући разбијеним, слободним стихом, Милош Швоња нам представља сопствени песнички израз кроз збирку од двадесет и седам песама.
Као доминантни мотиви ауторове поезије, јављају се вино, смрт и еротизам. У библијском предању, вино је знамен радости и симбол свих дарова које Бог даје људима; код Старих Грка овај напитак је замена за Дионисову крв и течност бесмртности, док је у индијском предању оно симбол спознаје. Приметићемо да је Милош, када су поетика и симболика вина у питању најближи овом последњем тумачењу, али иступа и корак даље, те се повремено потпуно удаљава од концепта и једноставно наздравља самом себи, те вином и здравицом урања у суштинска питања живота и појава.
Лирски субјект се не плаши смрти, већ у ишчекивању те прелепе жене проналази инспирацију за стварање стихова, јер је и чекање облик поезије огрнут меланхолијом, као што и немогућност додира ствара потресе у Милошевом изразу.
Коришћење опсцених речи, увођење човекових основних радњи без алузија и симбола, карактеристично је за поезију Милоша Шавоње.
Иако се кроз читаву збирку провлачи мрачни амбијент не можемо песмама приписати песимизам. Оне су потврда реалности, неустрашивости јединке која их пева, али такође нам могу бити и отворена врата у унутрашњи свет аутора.
Дијана Тошић
