Хеклање уз ветар

Кад је суверено владао радио таласима Београда, новинар Милан Д. Шпичек није ни слутио да ће, једнога дана, то узбудљиво време претворити у својеврсну романескну форму и читаоцима понудити „Хеклање уз ветар“.Роман пред нама је оригиналан по драматуршкој форми и по стилу приповедања. То је својеврсни микс стварног и нестварног, а писац заправо исписује хронику Бограда којег више нема, јер су бетон, гвожђе и пластика покрили ону посебност и онај непоновљиви градски колорит. У роману симболичког наслова тешко је разлучити шта је истинити догађај, а шта резултат пишчеве маште. У ствари, можда је у овом случају најтачнија дефиниција да је роман заправо измишљена стварност.Милан Д. Шпичек је имао на уму да сачини аутобиографску причу, али се ствар отела па је написао врцаву хронику о нама, препуну стварних јунака или је неке догађаје само вешто назначио а нама оставио да их даље тумачимо. У сваком случају „Хеклање уз ветар“ је капоровски интонирана књига, искрена, аутентична, духовита и покаткад врло опора и горка. И роман и аутобиографија и својеврсна балада о Београду.Младим читаоцима ова приповест ће бити интригантна књига о необичним људима и чудесним догађајима, а онима мало старијим незаобилазни подсетник о пролазности и кошави која, ипак, не брише све трагове. Јер они, ти трагови по калдрми, уз вешто списатељско перо прерасту у целовиту причу која остаје као документ времена.Миломир Краговић