Гласине: најстарије средство информисања на свету

До дана данашњег је проучавање гласина било праћено њиховим негативним вредновањем: гласина је нужно нетачна, измишљена или ирационална. Стога се увек јадиковало због постојања гласина, на њих се гледало као на привремено удаљавање од истине, налет лудила. Неки су чак у повећању броја средстава јавног информисања видели прилику да се обрачуна са гласинама: телевизија, радио и штампа би могли да укину разлог постојања гласина. Ми смоу овој књизи показали да је то негативно вредновање неодрживо. С једне стране, оно је разумевање гласина довело у ћорсокак: већина карактеристика овог феномена је остала необјашњена и описана као патолошка. С друге стране, чини се да је такво поимање пре свега подстакнуто моралисањем и догматизмом. У суштини, постоји само један начин да се спрече гласине: забранити људима да причају. Очито настојање да у оптицају буду искључиво поуздане гласине, води право ка контроли информација, а онда и контроли слободе говора: медији би тако постали једини дозвољени извор информисања. Тада би постојале само званичне информације.То нас доводи до саме суштине постојања гласина. Гласина није нужно »лажна«, али је зато нужно незванична. Скрајнута и понекад у опозицији, она оспорава званичну нудећи другачију стварност. Зато је масовни медији нису истиснули.