Филозофија ентропије

Ниједан филозоф се до сада није позабавио контроверзама ентропије, иако је овај филозофски најважнији аспект природе свемира термодинамика описала и објаснила још пре сто педесет година! Духовну ситуацију нашег времена и даље одликује одсуство свести о нестајању света.

Због онтолошких консеквенција термодинамичких начела, феномен ентропије заслужује да овде буде уведен не само као филозофски појам већ и као нова филозофска категорија!

Суочавање са сазнањем о неумитној судбини васељене, кључ је суочавања са самим собом и са целокупним постојањем. Потцењивањем те чињенице, потпомажу се ентропијски токови. Пошто сâм проток времена дезорганизује, онај ко не сабира – заправо расипа.

Једини начин да се преусмери природни пут ствари (какав предвиђа термодинамика) јесте да се, поред успостављања кохерентног јединства неорганског и органског, трасира и веза са натприродним (при том, натприродно не треба разумети као нешто волшебно, мистериозно, езотерично у традиционалном смислу речи, већ као саставни део епистемолошки проширеног и продубљеног, рафинираног, неизмерно разноликог великог ланца бића).

Ако је човек биће од космичког интегритета, истраживањем ентропије природе и природе ентропије, приближиће се разумевању порекла и смисла постојања; ако није – онда ни у сазнајном ни у егзистенцијалном смислу нема чему да се нада.