Феномен Предрага Микија Манојловића

најоригиналнији прилог нашој литератури посвећеној филмској и театарској уметности

Предраг Мики Манојловић је целим својим трајањем афирмисао глумачки артизам.

Био је и остао посвећеник своје уметности, притом је не користећи само као поприште личног развијања, прибежиште унутарњим пометњама и спољним ударцима, него и као живог саговорника у несумњивој размени са светом.

Та и таква размена га је и довела до чудесног дара да му се медијум глуме, напослетку, непосредно – и обрати.

Жељко Симић

Способност глумца Предрага Манојловића да обликује ликове својих јунака, не само оних које игра на сцени или на екрану, већ и њихове ,,двојнике“ игране онако како су их играли мајстори глумачке вештине пре њега или их играју колеге у његово време, једна је од главних тема којом се Симић бави у овој књизи. Он у тој Манојловићевој моћи види особити показатељ његовог ванредног дара. По чему? По томе што се код њега синтетишу лични, индивидуални, интиммни и општи, друштвени, модерни и традиционални, авангардистички и историјски аспекти поимања глумачке уметнности. Овакво поимање глуме као људске делатности, а не само врсте артистичког активизма, тешко је и описати. У њему се управо најбоље види дубина увида Симићевог захвата у материју која наоко изгледа удаљена од његовог примарно филозофски аналитичког усмерења, без кога би иначе његов наум био неостварив. Аутор је доказао да се Мики Манојловић поставља као апсолутно аутентичан глумац независтан како од претходника, тако и од даровитих наследника.

Отмена акрибија коју је др Жељко Симић, клонећи се доследно баналног биографизма, применио у свестраном тумачењу „авантуре“ Предрага Микија Манојловића, и поштовање које је изразио према глумачкој уметности уопште, у најмању руку су — обавезујући, ако ни због чега другог оно због нових аналитичких поступака и вредносних стандарда које суверено успоставља.

Ђорђе Кадијевић