Епидемија шпанске грознице у Србији 1918–1919, са посебним освртом на Баљевски крај

Иако је од шпанске грознице на крају 1918. године, за мање од три месеца, страдало више од 3% становништва ова болест и последице које је она оставила у Србији биле су дуже од једнога века заборављене. Ово је прва књига која им посвећује пажњу коју заслужују.
Са којим ентузијазмом су српски војници, по пробоју Солунског фронта журили да ослободе домовину најбоље илуструју познате речи француског генерала Франша Д’ Епереа: „Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добављања хране француским трупама које напредују. Само српским трупама нису потребне комуникације, оне иду напред попут торнада. /…/ Огромна жеља водила је војнике из победе у победу. Француска комора на коњима једва је стизала српску пешадију“.
У телеграму послатом крајем септембра 1918. године Врховној команди војвода Петар Бојовић наглашава да не треба уводити карантин, будући да даљи успех операција зависи од могућности достављања хране, муниције, обуће, одеће и других потреба, наглашава да карантин и не би имао сврхе „јер се ради о болести од које и онако болује цела армија и становништво“.
По свему судећи, велике војне успехе српска војска је постигла упркос томе што је у пробој кренула заражена, а дочекивало ју је оболело становништво. И једни и други, и војници и цивили, масовно су умирали од болести која је изазвала највећу светску пандемију свих времена, од шпанске грознице.