Duh utopije

"Samo dobar čovek, koji se seća i u ruci drži ključ, u noći uništenja može prizvati jutro"

Preveo s nemačkog: Milan Tabaković Duh utopije, ključni spis filozofije nade i moderne utopijske misli, pisan je u zanosu posle Prvog svetskog rata i traži put iz istorijske katastrofe ka novom smislu, ka budućnosti koja još nije ostvarena, ali je uvek prisutna kao mogućnost. Ne svodeći utopiju na politički projekat, Ernst Bloh okreće se ontološkoj i estetičkoj dimenziji ljudskog bića: čovek je biće koje još nije postalo ono što jeste. U knjizi se susreću mistika, muzika, umetnost, religija i marksizam, spajajući se u filozofski pejzaž koji poziva na buđenje. Duh utopije oblikuje pojam „još-ne-svesnog“, otvarajući prostor za razumevanje čoveka ne kroz ono što jeste, već kroz ono što može i treba da postane. Blohova proza je poetska i hermetična, a njegova misao neprestano pulsira između metafizike i politike, podsećajući nas da ljudska istorija nije dovršena, odnosno da se tek piše u horizontu mogućeg, u upornom traganju za utopijskim ispunjenjem. Kod Bloha, utopija prestaje da bude san i postaje metod. Njegova filozofija pokazuje da čovek nije zatvoren u sadašnjost, već da u sebi nosi iskru onoga što tek dolazi. – Teodor Adorno