Doba Konstantina Velikog

Često su istraživači pokušavali da prodru u Konstantinovu religijsku svest i stvore sliku promena u njegovim verskim ubeđenjima. Takvi napori su uzaludni. U geniju kojeg stalno pokreće slavoljublje i žeđ za vlašću ne može biti govora o hrišćanstvu i paganstvu, o svesnoj religioznosti i bezbožnosti; takav čovek je u suštini nereligiozan, čak i ako uobražava da stoji u središtu crkvene zajednice. Za neku svetost on zna jedino preko uspomena ili ako ga naglo obuzme neko sujeverje. Trenutke unutrašnje sabranosti, koje religiozni čovek posvećuje molitvi, on provodi u sasvim različitoj vrsti zanosa. Zamisli u vezi sa čitavim svetom i živi snovi ga vode da razmišlja o potocima krvi i poraženih vojski. On misli da će ostvariti mir kada postigne taj cilj, kada ostvari ono što mu nedostaje da bi imao sve.