ДНЕВНИК САМОЋЕ

„Дневнике пишемо за друге, али о себи; пишемо за себе, али о другима. То су крајности, то је исто. Ја је неподношљиво у својој самоћи и свом малом болу без граница. Ми је недостижно и страшно; то је топлота материце и замрачење ума, клише, предрасуда и злочин, самоћа тупости и безнађа. Он је простор објективне прозе; ти готово онемогућава прозу, осим у ретким и случајним изузецима. Дневници су мешавина свих ових нејасних лица, дијалог који се повремено претвара у свађу. То је какофонија која збуњује и онога који покушава да је објективно запише попут судског записничара, а осећа како се све више уплиће. Пред полазак ме пита: „Зашто ти мислиш да си једини у праву?“ Одговарам: „Ако ја нисам у праву, онда греши само један усамљени и луди уметник, од тога ће штете имати он сам и његова породица. Али ако ти грешиш – и са тобом огромна већина Срба – онда тешко свима нама.“ Док то изговарам, осећам се као патетични јунак из његових књига. Посматрам ауто који одлази, односећи мога госта – обојици нам је јасно да се више нећемо виђати – и мислим како идемо супротним путевима: он према власти, ја што даље од власти. Уметник у њему ће се смањивати. Да ли ће уметник у мени расти или нестати?"
Видосав Стевановић