Ђаво у праху: исповести наркомана

Садржај

ПРЕДГОВОР
ПОЛУСМРТ, ПОЛУЖИВОТ
СРАМНИ ЖИГ “304”
“ДА САМ ГА УБИЛА, ВЕЋ БИХ ГА ОДРОБИЈАЛА”
САНАТОРИЈУМ НА ЈАВОР ПЛАНИНИ
“НЕ МОЖЕ МЕ ИЗЛЕЧИТИ ЛЕКАР КОЈИ СЕ НИЈЕ ФИКСАО”
“ПРОБАЈ, СЕЉАЧИНО!”
ДОБРО ЈУТРО, СУНЦЕ
ПРЕДАХ СА ГОСПОДИНОМ ЛОПОВОМ
СИЛАЗАК У ХАД
УСПАВАНКА ЗА МАЈКУ
ЉУДИ БИЉКЕ
НА ДНУ: СИДА
НАБАВКА У ФАБРИЦИ ШЕЋЕРА
СТИД, БЕС И ПАТЊА
ТРИНАЕСТОГОДИШЊА ЖЕНА
МОЗАК КАО ПОКВАРЕНИ КОМПЈУТЕР
ТРАГИЧНИ КРАЈ МИЛЕНИЈУМА
НАУКА О ОДБРАНИ ЖИВОТА
СТАЛНА АКЦИЈА НАСТАВЕ ВЕРОНАУКЕ – ЗАШТИТА ОД БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ – (НАРКОМАНИЈА)
ЗГОДЕ СА ЂАЦИМА
ЗНАЊЕ О НЕЗНАЊУ
ЧОВЕК ЈЕ КРХАК
НЕВОЉНО ПРИЗНАЊЕ ПОРАЗА
ЛЕЧЕЊЕ ВЕРОМ
БОРБА ЗА ДУШУ
ПОСТОЈИ ЉУБАВ
ЖЕЂ ЗА БОГОМ
КОНЧИЋ СВЕЗАН ЗА НЕБО
ПРСТИ НА БРОЈАНИЦАМА
ПОСРНУЛИ ОЗАРЕНОГ ЛИЦА
ИСЦЕЛИТЕЉЗЛОУПОТРЕБА ПСИХОАКТИВНИХ СУПСТАНЦИ ПРЕМА УЗРАСТУ
– Др Снежана Алчаз

ПредговорНаркоманија је развучено, отегнуто самоубиство. Смрт страшним, спорим, вишегодишњим ходом долази по мученика.
У тренутку кад човек постаје наркоман, несмотрено је себи дао слободу да слободу заувек изгуби. Био је слободан да постане роб.
У позадини су трговци дрогом. Највећи до сада познати злочинац јесте злато, каже Шекспир.

* * *

Збирка исповести наркомана први пут је објављена 1991. године, али у међувремену, на истинску жалост аутора, није постала излишна. Од почетка до краја последње деценије двадесетог века број наркомана у Србији је утростручен! Овоме је умногоме допринело ратно безнађе: живело се као у незнабожачком ишчекивању смака света.
Званичан и јединствен списак не постоји, али постоји уверење да у Србији данас животари сто тридесет хиљада дуговечних самртника, несрећника који су превидели да је најопаснија дрога прва дрога!
Од око двеста хиљада младих који су пробали дрогу, чак сто тридесет хиљада, дакле, није успело да поврати равнотежу.
Седамдесет један одсто наркомана млађи су од двадесет, а тридесет пет одсто немају ни осамнаест година!
Ово су најновији подаци Светске полицијске асоцијације за борбу против дроге.

* * *

Како одолети искушењу?
Овако: Да је човек дошао на свет само ради уживања и страсти, онда не би било потребно да буде човек.
Добра водитељица покрај амбиса дроге може бити и пословица: Не бојим се смрти него зла живота.
Уистину, након краткотрајног уживања почиње тегобан, зао живот, дуга, мучна селидба међу сенке. Смождено младо тело и уморна душа напуштају људско поприште а да се нису ни ухватили у коштац са стварним животом. Рашчињен, раздешен човек тоне у потпуни мрак, остављајући за собом ојађене ближње, да им лакне.
Ниједан од злосрећних јунака књиге , кад би се поново нашао у давнашњој прилици, не би узео дрогу. Ово опште признање пораза снажан је подстицај младим читаоцима да зауздају знатижељу, да буду радознали у границама здравља.
Не проверавајте, верујте да пакао постоји.

Јесен 2004.

Мирјана Булатовић