Дивит и рукописи: грађа за лијеп српски роман

Нови роман Рајка Лукача Дивит и рукописи пример је савременог фактографско-фикционалног приповедања у којем Историја и све оно чињенично сада постаје „Терра инцогнита“ – нешто ново, неоткривено, интригантно – у мистичном мозаику (псеудо)историјских биографија.Пратећи судбине јунака ове књиге, реченица „Рећи ко не рећи, гдје није свједок дивит и хартија“ можда је и једна од основних формотворних стратегија обликовања романескне постмодерне историографије у којој, у живописним прозним пејзажима, дивит као комплексни симбол и сведок казује сопствену Причу.И док се текст попут Борхесовог „врта са рачвастим стазама“ претвара у „херметизам историје“ и слагалицу „нестабилних сазнања“, пред читаоцем се „документовано“ појављују судбине историјских и фиктивних јунака идући од давних векова до садашњег тренутка: Габије или Гајбија, турских султана, везира, преписивача, гуслара, попова, манастира и градова, па све до времена Јосипа Броза Тита.Узбудљиви текстуални лавиринти формално подељени на три целине: Арабица, Латиница и Ћирилица, притом уоквирени сведочанствима о судбини мистичног дивита, додатно актуелизују и језик и писмо као јединствене биотопе историје и аутентичне јунаке једне интерактивне историјско-културолошке загонетке.Било да овај роман читамо „ред по ред“, као комплексну целину, било да се определимо за појединачне приповести или пак појединачна поглавља, сасвим је сигурно да се пред нама увек изнова отварају нови лавиринти читања и нове Приче, које својим аутентичним поетичким печатом чине овај роман интригантном и мистичном визијом Историје.