Dobitnica Andrićeve nagrade i Ženskog pera.

Prateći istoriju dve porodice u bezbrižno vreme raspusta i letovanja, Ljubica Arsić u svom novom romanu postupkom smenjivanja naratora prati periode formiranja svojih junaka, i istovremeno diskretno evocira jednu proteklu epohu i nestalu zemlju. Melanholično i duhovito, autorka dočarava sva uzbuđenja i radosti, često i nevesele ishode i mladalačke muke koji prate odrastanje Senke, Milice i Paška, u ono doba detinjstva i prvih ljubavi kada se bude nepoznate strasti, zanosi, opažanja sveta oko sebe i sebe u svetu.

U romanu jedan glas pripada i Lenki Dunđerskoj, rano preminuloj lepotici u koju je Laza Kostić bio zaljubljen i kojoj je posvetio čuvenu pesmu Santa Maria della Salute. Njen devojački dnevnik, koji se našao u rukama jednog junaka, skladno i nenametljivo umetnut je u tkivo romana, dodatno potvrđujući istinu o neprolaznim čarima mladosti koje su u svim vremenima iste.

Suvereno poznavanje svih psiholoških nijansi ženskih likova u romanu i na ovom primeru potvrđuje da se o „ženskom pismu“ može govoriti samo uslovno, kao o svojevrsnom konstruktu koji svojom pukom rodnom karakteristikom ne može zameniti autentično i vrhunsko književno delo, u kakvo bez ostatka spada „mediteranski“ roman Četiri kiše.