Богиња језика – Олга Луковић Пјановић

Драгослава Копривица Ако је српски језик чудо – а јесте, Олга Луковић-Пјановић, богиња језика која се њим бавила, чудо је од научнице. За њу наука није била неозбиљна игра. У њеној науци нема погодбених реченица. Била је и чудо као седмогодишња девојчица која напамет рецитује педесет строфа. Чудо од девојчета из Драгачева, најбољег ђака чачанске Гимназије. Чудо од класичног филолога, зналца осам живих светских језика и четири мртва – санскритског, етрурског, старо-грчког и старо-латинског. Сорбонски доктор. На Сорбони је одбранила докторат „Појам правде код Есхила и Софокла“. Реч правда на грчком се каже „Дика“. У ствари, то је српска реч, која је потпуно усмерила научницу на истраживање историје Срба и српског језика. Докторирала је на Сорбони код чувеног професора етимологије, Пјера Шантрена. И он је капитулирао пред овом витешком Србињанком. Иако језуита и лукави Латин, записао је својом руком на Олгином докторату „ДИКЕ“ ове речи: „Госпођо, ја се са Вама не слажем, али Вам дајем титулу доктора филологије, јер сте је заслужили.“