Аутор: Богдан Несторовић
Страна: 580
► Остали детаљи

Рецензија “Архитектурe Србије у XIX веку”
...Временски посматрано испитан је цео XIX век, све до 1915. године, односно до 1918, када је престала самостална архитектонска делатност у Србији после њеног укључења у Југословенску заједницу. Прикупљена грађа омогућила је аутору да прати развитак из деценије у деценију без празнина и цензура…

Целина рада обухвата раздобље од Другог устанка до Првог светског рата. У уводу су приказани општи друштвено (политички), економски и технички услови који су утицали на развитак архитектуре. У првом делу обухваћено је Милошево доба и приказано је традиционално наслеђе из турског доба са постепеним прелазом под западњачке утицаје преко класицизма. У другој епохи налази се романтичарско доба у коме су се огледале реминисценције романских, готских и раноренесансног стила. Трећи период је најзначајнији за развитак архитектуре у Србији XIX века. У њему је дефинитивно напуштен сваки ослонац на традиционално наслеђе и активно ствара плејада младих школованих архитеката. Крај XIX и почетак XX века представља "цветно доба" у коме београдски академизам достиже завидну висину. Аутор правилно истиче врхунске личности и најбоља остварења тог доба. На крају рада приказан је и краткотрајан бљесак сецесије и оригиналан покушај обнове српског националног стила који је имао видан одраз у многим црквама и који је сменио барокне и ренесансне стилове ранијих епоха.

Архитектура у Србији XIX века кретала се у три сектора: монументална архитектура државних зграда, сакрална црквена архитектура и стамбена архитектура. Аутор је у раду проучио сва три сектора и дао посебну слику за сваку од њих. Тиме је у раду обезбеђена целовитост и у погледу садржине.

Архитектура као теоријска дисциплина представља комплек сну делатност у којој долазе до пуног израза утицаји средине, инвеститора, мајстора градитеља, технике и др. Аутор је успео да пружи научну слику о свим овим чиниоцима који су деловали у архитектури Србије XIX века. Посматрано са те тачке гледишта у делу су приказани не само споменици архитектуре него и сви фактори који су утицали да споменици добију одређена функционалне, обликовне и конструктивне карактеристике.

Значајан допринос науци представља регистрација врло обимне грађе у споменицима архитектуре широм територије уже Србије. Једно од битних обележја и позитивних карактеристика овог дела је његова целовитост и свеобухватност - до данас још не постоје о томе одговарајућа научна литература и публикације. Приложено дело професора Богдана Несторовића у потпуности и са пуним успехом испуњава овај недостатак наше културне историје.

Проф. арх. Бранислав Којић, академик