Антологија Капор: изабране странице Моме Капора

Један од изузетних аутора генерације побуне, Момо Капор је сасвим нерадо, а може бити никада исписивао литерарне задатке који ће се допасти свима. Наизглед парадоксално, управо то немирење са датошћу идејног налога, у најширем сабору Капорових читалаца остварило је непоновљиво јединство. Капор је у свима нама, од фолираната и Лањских снегова до данас пробудио неконвенционалан, то ће рећи нетипичан и никада октроисан поглед у та вечита наша окружења, испарцелисана дворишта без наде, сеоске и престоничке разговоре.

Свакако, можда баш и зато што унеколико, на тој великој раздаљини од три и по деценије, писана и написана (и) на мој подстицај, та богата свеска не одговара ни на једно сложено питање мондених теоретичара књижевности, али се, као у ташмајданску воду, нетремице баца у загрљај бар неколико нараштаја читалаца. Његов безазлени наоко проседе допушта да се увек изнова радује бегунима са досадних гимназијалних часова (блистави зуби, ижвакане патике). Све је у покрету.

Момо Капор настоји да се, на великој, непрекинутој гозби модерних времена, наслеђених из Чаплинове опције, понаша као ухода у непријатељском табору. Капор је заиста био и остао сумњиво лице. Свеједно што његов имагинарни симпозион није покадшто био друго до провинцијска журка, матурантска пијанка, ратнички опроштај, покондиреност новокомпонованих богаташа.

Ако ико, Капор се посигурно и до ноћне бесвести наругао нашим неприкосновеним, светим кравама, ауторитетима одвећ папирнатим, у бити непознатим и умишљеним. Он добро познаје време у којем је живео, и датуми којих се почесто враћа, свакад су и крупни празници наше уметности, слободе у сваком случају. „Берлински зид је заправо почео да пада још 1951. године на Теразијама, у галерији УЛУС-а, када је Лубарда изложио Битку на Вучјем долу, своје слике ријеке Црнојевића, Гуслара…“ Популаран и проницљив, са непогрешивим инстинктом за аутентичну атмосферу и личност која зрачи, Капор је и био кадар да говори у плуралу, иако су и његови трибути колективним заносима, свакојаким, генерацијским, етичким и етничким, свакад поуздано сигнирани личним, тако својевољним и продуховљено парадоксалним печатом.