Постајати други

Следећи мото да нема неспојивих судбина и да је колаж, без сумње, икона модерних времена, Постајати други, нова књига Драшка Ређепа, управо попут дијалошких колажа у којим се као главни јунаци појављују Милош Црњански, Душан Матић и Мика Антић, отвара врата једном другачијем разговору који је дискурзивнији, интимнији, често полемички интониран, обавештенији – кадикад лаконски, а кадикад минуциозан попут простране студије.

Указујући на чињеницу да је жанр књижевног разговора и дан данашњи најтужнији део наше паралитературе, који, безнадежно удвајајући монологе, пати од недостатка кинестетичке, превасходне особине актуелног говора, Ређеп пред читаоца износи „бермудски троугао наше прошловековне речитости” као дијалог који вечито траје...

И док Црњански жешће него другде говори о неразумевању, духу географије, изабраном завичају, дотле Матић сведочи о могућностима неспојивог питањем одговарајући на изазов, често несагласан са самим собом попут Бернарда Шоа.

Последњи у низу дијалога јесте необичан разговорни Антићев мементо, завршен непосредно пред песникову смрт живећи мото – остварити биографију која се није десила, али која се, у виталним премисама и те како ослања на тврдоглаве чињенице.

Постајати други књига је која се може читати и као поуздана документарна слика, блиска хроници тадашњег живота, као аднотата за 21. век о једном књижевном стању али и као разголићени комад у којем је личност лишена маске, један потресни театар о несвесном...

Коначно, ова књига јесте својеврсна трогласна (про)мисао о пролазности као заједничком именитељу трију саговорника. И кад се узме у обзир генерацијска међа, три три српска ствараоца су свакако опсесивно, затрављено марили мотив смрти, нигднине, бајковите звездане бесмртности. Пролазност је, дакле, оно што су Црњански, Матић и Антић препознали као свој руб и коначни белег.