Једанаест садржински разноликих прича, које кореспондирају на идејном плану, уланчавајући се у јединствену целину у којој аутор Милан Мицић проговара о судбини појединца у трагичном искуству историје, о судбини човека ствараоца, о уметнику и уметности, о традицији и идентитету, духовном, културном и националном, о смислу човекових напора да у историјском невремену остварује хуманистичке идеале.
Оденуте у рухо згуснутих метафора, ониричких и фантастичних слика, обликоване поетским језиком богате асоцијативности - оне сведоче о изразитој језичкој имагинацији и инвенцији свог аутора, прикључујући се симболичко-поетској струји савремене српске прозе.