97 dana u porodičnim kompanijama

U porodičnoj kompaniji postoji jedana organizaciona šema koja je okačena na zid. I jedana koji svi stvarno koriste. Na prvom piše: direktor, menadžer, sektor, odgovornost. Na drugom piše: tata, sin, ćerka, stric, “pitaj njega”, “ne diraj to” i “zna se ko je ovo stvorio”. Zato nova knjiga Borisa Vukića, “97 dana u porodičnim kompanijama”, nije samo knjiga o biznisu. To je knjiga o osnivačima, naslednicima, menadžerima, porodičnim protokolima, generacijskoj tranziciji i razgovorima koje porodične firme često odlažu dok ne postanu neizbežni.

Predgovor
Generacijska tranzicija nije proces – to je drama

Postoje knjige koje čitaš da bi nešto naučio.
Ali, postoje i knjige koje čitaš pa te uhvati blaga nelagoda jer shvatiš da si sve to već znao, samo nisi imao hrabrost, a ni volje da to izgovoriš naglas.
Ova knjiga spada u ovu drugu, opasniju i nezgodniju kategoriju.
Jer Boris Vukić ne piše o porodičnim kompanijama kao konsultant koji je došao da “uredi stvari”. On piše kao neko ko je sedeo za tim stolovima gde se istovremeno deli ručak i vlasništvo, gde se odluke donose između supe i svađe, i gde Excel nikada nema poslednju reč, iako se svi prave da ima i brane ga kao lični stav.
Ako mislite da je ova knjiga o biznisu, prevarili ste se već na naslovu.
Ako mislite da je o porodici, opet ste promašili temu.
Ovo je knjiga o onom nezgodnom prostoru između , gde se ljubav meri procentima, a autoritet nasledstvom. Mesto gde otac nikada nije samo otac, a dete nikada nije samo dete. I gde svaka odluka ima cenu koja se ne vidi u bilansu, ali se itekako oseća za stolom.
Boris ima jednu nezgodnu osobinu: ne okoliša.
A još nezgodniju: u pravu je češće nego što bi većina volela da prizna.
Njegove kratke forme, ti “dani” koje beleži, rade ono što većina poslovnih knjiga ne uspe ni na 300 strana, a to je da vas nateraju da zastanete, opsujete i pomislite: “Jbt… pa ovo smo mi.”
I tu počinje prava vrednost ove knjige. Ne u savetima, toga barem kod nas ima svuda.
Ne u metodologiji i toga smo se nagledali.
Nego u tom surovom trenutku prepoznavanja.
Jer generacijska tranzicija nije proces. To je drama.
Sa ulogama koje niko nije birao, ali ih svi igraju.
I sa publikom koja često sedi u istoj kući. I vrlo često tužnim krajem, koji je poznat i pre nego što predstava počne.
Ono što ovu knjigu čini posebnom jeste to što ne pokušava da tu dramu ulepša. Naprotiv. Ona je ogoljava, secira i povremeno, sa sjajno odmerenom dozom crnog humora, pokazuje koliko smo svi u toj priči pomalo smešni, a po-mnogo ozbiljni.
I sad dolazimo do nezgodnog dela.
Ovu knjigu bi trebalo da pročitaju osnivači.
I naslednici.
I oni koji misle da nemaju nikakve veze sa tim.
Ali postoji veliki problem. Svako će u njoj pronaći nekog drugog.
Osnivač će prepoznati nezahvalnu decu.
Naslednik tvrdoglavog oca.
Menadžer haos koji pokušava da kontroliše.
A prava vrednost dolazi tek kad neko prvi put prepozna sebe i pomisli: “čekaj, a gde sam ja u svemu ovome?”.
Ako se to desi, knjiga je uradila svoj posao.
A ako se to ne desi, onda je problem veći nego što je moze da stane u bilo koju knjigu.
Zato ovu knjigu ne čitajte brzo.
Čitajte je polako.
Između redova.
I, ako imate hrabrosti, čitajte je zajedno sa onima sa kojima delite i život i firmu.
Jer, na kraju, porodične kompanije ne propadaju zbog tržišta.
Propadaju zbog tišine, zbog stvari o kojima se ne govori.
A ova knjiga je, na najbolji mogući način, pokušaj da se ta tišina prekine.

Ivan Stanković, Beograd, mart 2026

Reč aurota
Moram da objasnim:
Decenija rada na generacijskoj tranziciji od osnivačeve ka porodičnoj kompaniji dovela je do metodologije „4 pripreme“ koju sam predstavio u knjizi „Osnivači, naslednici, menadžeri“ krajem 2018. godine.
Od tada sa kolegom — i čestim sapatnikom i saputnikom — Milovanom Zvijerom radio sam na praktičnoj primeni metodologije u pet država na prostoru bivše Jugoslavije. Nisam svaki dan bio sa klijentom radno angažovan, ali sam svaki dan sa samim sobom proživljavao i doživljavao sve ono što sam video, čuo i osetio od osnivača, naslednika, menadžera, kompanija, rođaka… I jedan deo toga beležio (sad ljut na sebe jer nedovoljno sam disciplinovan i ostaje mi nada da ću se u sledećim danima setiti onog što je samo u glavi ostalo pa se izbrisalo i to da u sledeću knjigu stavim).
Formu rečenica, redova, stranica koje slede prilagodio sam sebi, a sadržaj vama koji čitate.
Kad pišem svesno želim da budem provokativan i direktan da bih razbudio, držao budnim i podsticao na akciju hiljade ljudi od čijih postupaka i odluka zavise sudbine stotine hiljada ljudi.
Ne pričam o svim osnivačima, naslednicima, menadžerima, kompanijama, ali… razlika je u intenzitetu.
Nije mi namera da se neko uvredi. Ali verujem da „Uljudnost je organizovana ravnodušnost“ (Pol Valeri) a ja prema ovoj temi nisam ravnodušan.
Negde sam poentirao i dao pouku, drugde mi se činilo da sa mojim savetom narušavam poentu opisanog dana te sam svesno od saveta odustao.
Negde je beleška o danu u porodičnoj kompaniji (pre)dugačka, drugde (pre)kratka, ali takvi su i njihovi dani.
Negde sam bio nedorečen, drugde direktan, emotivan, zbunjujući…. upravo takav kakvi su i stvarni dani tokom tranzicije u porodičnim kompanijama.
Najteže i najbolnije dane ne želim da delim.
Svi opisani dani su realni i stvarni dan. Poneki su se zaista i desili. Ako ste za neki baš ubeđeni da znate ko su akteri uveravam vas da se isti desio u bar još devet slučajeva na koje sam ja mislio dok sam beležio, a nisam na taj na koji vi mislite.
Zašto tradicije u generacijskoj tranziciji u kompanijama nemamo ne moram da (opet) objašnjavam. Iskustva imamo i to želim ovom knjigom da pokažem.
Izvolite, prijatno, bujrum, dobar tek.

Srećno!
Boris Vukić
mart 2026.

Iz sadržaja
Dan u kojem je osnivač poželeo tačno rešenje za svoj problem, 22
Dan u kojem je dvoličnost dobila priznato mesto u razgovorima članova porodice, 24
Dan u kojem se tražio odgovor na pitanje može li kompanija biti i porodična i profesionalizovana, 25
Dan u kojemje nedeljni ručak članova porodične kompanije bio zavidan ručkovima u običnim porodicama, 26
Dan u kojem je osnivač je bio uzbuđen povodom godišnjice svoje kompanije, 27
Dan u kojem e EU definicija porodičnih kompanija upitala da li je tačna, 29
Dan u kojem se jedan sinak jako naljutio jer ga ne poštuju kao budućeg naslednika, 32
Dan u kojem su članovi porodice u jednoj maloj porodičnoj kompaniji „progledali“, 33
Dan u kojem je sindikat roda izvojevao veliku pobedu, 34
Dan u kojem se odjednom pojavio naslednik kojeg porodična firma ne interesuje, 35
Dan u kojem je Rajko Grlić zapisao šta misli o staračkom egu, 37
Dan u kojem je pokrenut NGO za zaštitu prava porodičnih protokola, 38
Dan u kojem je jedan naslednik upitao „Može li osnivač iznenada da se vrati“, 40
Dan u koje se jedan osnivač vraćao sa službenog puta iz inostranstva, 41

Dan u kojem reče jedan naslednik „Ne može to moj otac u grob sa sobom poneti“, 43
Dan u kojem reče jedna mlada suprug „To što je tvoja majka trpela – ja neću!“, 45



... (i tako dalje sve dok pred kraj)


Dan u kojem u kojem su bili vrući i jedan osnivač i jedno pečenje, ali su se do sutra, na žalost, i on i pečenje ohladili, 145
Dan u kojem je jedan osnivač naumio da posavetuje savetnika kako da ga savetuje oko problema za koji je tražio savet, 146
Dan u kojem smo imali poučan primer kako suosnivači treba da se odnose prema generacijskoj tranziciji, 148
Dan u kojem smo se podsetili šta znači „entitlment“, 149
Dan u kojem je jedan osnivač opet uživao u večer sa svojom suprugom gledajući televiziju, 151
Dan u kojem je dokazano da se preduzetnička i roditeljska ljubav ne razlikuju mnogo, 152
Dan u kojem je jedna naslednica govorila o poniznosti, strpljenju i poštovanju, 153
Dan u kojem je jednog osnivača uplašila statistika oko nasleđivanja, 154
Dan u kojem je izvršna direktorica posavetovala jednog osnivača, 155