Звоно и сат: Избор текстова из књиге Умеће умирања или уметност живљења

У стара времена живео је један познати мудрац који је изучио све науке и чинило се да нема питања на које не би могао одговорити. Једном приликом код њега је дошао неки човек са својим малолетним сином и рекао:

- Учитељу, син ми је поставио питање на које нисам умео да одговорим. Узнемирио сам те зато да му ти објасниш оно што жели да сазна.

- А шта си питао оца? – обратио се мудрац с осмехом дечаку.

- Питао сам га шта је време.

- Није ваљда да твој отац то не зна? – зачуђено ће мудрац. – Слушај ме...

Но, мудрац се одједном замислио као да му недостају речи. Након дужег размишљања замоли их је да дођу сутрадан и обећа да ће им рећи шта је време.

Но наредног дана нису се срели с мудрацем, већ су само добили поруку од њега да дођу за седам дана, а уговореног дана их је замолио да сусрет одложе за месец дана. Кад су поново дошли, замолио их је да дођу за годину дана, а он ће за то време да потражи одговор у књигама древних мудраца. Али након годину дана дочекао их је с речима:

- Књиге мудраца ништа не говоре о томе шта је време. Не могу да верујем да је сва моја мудрост посрамљена питањем једног детета. Дођите за десет година и ако будем могао, одговорићу вам.

Кад су отац и син након десет година дошли код мудраца, он више није био међу живима, али су им пренели како је пред смрт заповедио да дођу на његов гроб. Кад су стигли, видели су речи урезане на надгробном споменику: “Тајна времена човеку је недокучива”.

Као што ветар кида лишће с грана и односи га негде у даљину, тако и смрт откида из наших живота блиске људе. Они иза себе остављају сећање у нашим душама јер ране могу зарасти, али трагови од њих остају заувек. Смрт ближњих су некакве црне рупе у нашем животу, неке провалије које не рефлектују светлост. За неверујуће људе смрт ближњих је гроб у који је заједно с мртвачким сандуком и сама нада покопана. Гроб је последња реч којом се књига завршава, а смрт последњи звук покиданих струна. То је огромни питон који свој плен не пушта из чељусти. Но, за верујуће људе смрт је само привремени растанак, а плач над мртвачким сандуком је плач који обећава сусрет. Један од пријатеља је само раније отишао тамо где ће те чекати. Мрак гроба не обасјава сунце, али зато у њега продиру зраци молитве.