ЖУБОРИМ ТЕ ТИХО

По Лазићу поезија јесте рашчитавање самога себе. Отуда повратак врбаку загубљене љубави. Речи о томе, како позне године у призиву раних, живе, опет, ове позне. У песми Твоје сенке Лазић јасно потписује шта и зашто стихује у својим осамама, његова кожа и нервна кошуља окачена је о чивилук као у песми Сва наша детињства један живот граде, обратите пажњу на сам наслов и трезвено разгрните сметове догођених збивања да би разоткрили своје животно јесте, то је тај тренутак: Када те душа светлости приведе. Није Лазић као Мајаковски што је облак у панталонама, он је нека накана бандоглавог јарца која рогатим рукама разгрће банду облака да се виде голи снови које та банда надлеће и да тако разазна туђе време скривено у њему самом. По Лазићу, мање или више, све је јасно и једноставно, само ваља гледати и умети видети, уочити и суочити. Лепота, слобода, смисао – тројство отворених врата. Волим непоновљиву лепоту, каже Лазић, и о уметности записује: Рецимо ја/ Идем у позориште/ у биоскоп идем да бих срео лепоту! Милутин Ж. Павлов