Изнад свих пејзажа кроз које је прошла, Олгу Серафимовски Миленковић пратио је увек један глас – гукање гугутке, ехо очевог завичаја, који би је проналазио на сваком меридијану и упорно је враћао детињству. Њени путописи не пописују пуке знаменитости, већ оно што у сећању остаје и када призори одавно избледе: мирис хлеба изнетог из фуруне, укус купина убраних крај шумадијског пута, со морског ветра на Јадрану. Вешто хватајући те суптилне трагове, ауторка саставља личну мапу света, од бакине куће у Македонији, преко дубровачких лета из студентских година, до бескрајне Транссибирске пруге, монголских степа и сенке Кинеског зида. Зов гугутке је путопис у свом најстаријем, најчистијем облику – запис о свету посматраном очима некога ко у сваком новом пределу препознаје одјек завичаја. Исписано реченицом која дише сећањем, ауторкино приповедање сведочи да свако путовање, колико год далеко било, на крају путника враћа на исто место: тамо одакле је и кренуо.