Знакови поред пута

„У уводној студији подробно се расправља о врстама медитативног фрагмента и његовој структури: са нарочитим освртом на разлике између медитативног фрагмента у односу на остале типове фрагмената у медитативној прози. Прецизно одредивши припадност Андрићевих Знакова поред пута оној врсти писања која припада духу моралиста, Станишић је назначио духовну физиономију дела великог писца. У наредним поглављима своје студије, он је описао однос медитативног фрагмента и других врста Андрићеве прозе. Тако је успоставио прецизна разликовања унутар приповедног дискурса Иве Андрића. Са типова књижевних жанрова, он – у наредним поглављима – прелази на описивање тематске разноврсности медитативних фрагмената и посебно издваја – као њихово мисаоно-емотивно жариште – проблем пишчевог дуализма као погледа на свет. У овако постављеној студији се са одређења књижевног жанра прелази на сложеније типове књижевног говора, па на тематизацијску разноврсност, да би се на крају осветлила и мисаона димензија укупног приповедног дискурса…” Из рецензије проф. др Мила Ломпара

„Несвагдашњом аналитичношћу, Станишић је успео да укаже на тематску сродност и друге везе међу фрагментима, базирајући их на идејни слој који је аутор повезао са двема егзистенцијалним одредницама, а то су: болна свест и свагдашње Ја, што ће будући читалац препознати кроз представљену тематску разуђеност Андрићевих Знакова. Истина, за претходне три деценије о Андрићу је доста написано, као што се и сада пише, и писаће се, али је двострука корист од овако замишљеног приступа Андрићевој фрагментарној прози. Прво, обичном читаоцу то је пречица да се приближи медитацијама нашег нобеловца, а уже стручним истраживачима подлога да се и даље настави у осветљавању ове ‒ у основи самосталне ‒ прозне форме, и укаже колико се она, и како, интегрише у обимнија прозна остварења, што је задатак будућих књижевнотеоријских истраживача… ”

Из рецензије проф. др Михаила Шћепановића