Злотвори

Награда „Петар Кочић“.

Изопачавање свести и људскости у време идеолошког једноумља 50-их година у Југославији поприма у роману Злотвори монструозне размере у лику голооточког управника Јове Веселиновића, Карађоза поратног социјализма. Као што је у Петријином венцу створио неодољив портрет намучене и мудре Петрије, тако је у Злотворима, још једном свом ремек-делу, Драгослав Михаиловић дао упечатљив портрет џелата нашег доба – тиранина идеолошког преваспитавања и егзекутора у име диктаторске власти.

„Тему човековог посртања у бурним историјским збивањима и сукобима око Резолуције Информбироа Михаиловић је у роману Злотвори директније захватио као аутобиографску тему и као питање о психолошком профилу и судбинама голооточких батинаша и убица.“
Љубиша Јеремић

„Јожа (Јосип Броз), Ђидо (Милован Ђилас), Лека (Александар Ранковић), Ћећа (Светислав Стефановић), Капа (Јово Капичић) и бројни други ликови у роману Злотвори фамилијаризацијом њиховог правог имена деградирају се из историјске у фикционалну сферу. Али то функционише само у равни приказивања њихових карактеролошких, премда и стварно препознатљивих особина или ситуација…

Драгослав Михаиловић не оптужује, не окривљује; он приповиједа. Као и свако друго причање, и оно је релативизовање свега што човјеку припада, као једна врста упозорења свима нама како је најнужнија запитаност над властитом одговорношћу.“
Младен Шукало