Zločin

Zločin Agustina Espinose staje u red nadrealističkih eksperimenata u španskoj književnosti koji mogu stati naspram španskih nadrealističkih poduhvata u slikarstvu i filmu. Kroz ceo tekst provlači se vizija zločina kao slatkog i kobnog oslobađanja emocija. Espinosa priziva tanane čari surovosti, naslađuje se ukusima pakla, sasvim ravnodušno postavlja znak jednakosti između erosa i zločina: „Moj zločin senzacionalno je, jedinstveno, veličanstveno ubistvo iz strasti. Zločin koji stvara model. Zločin iz romana, pre nego zločin koji se desio“, kaže glavni junak-pripovedač-ubica. Međutim, u ovom tekstu događa se niz zločina, niz ubistava, propuštenih kroz izobličavajuća zakrivljena stakla crnog humora, čudovišnih obličja, nasilničkih i razornih seksualnih ponašanja, koja se sva završavaju u krvi, prokletstvu, tragediji. Na samom početku, Espinosa baca prokletstvo na svoje čitaoce poput Maldorora: književna aluzija dovoljno je snažna da ukaže na intelektualnu igru koju ne treba shvatiti doslovno. Ili je treba shvatiti doslovno da bi postala intelektualna igra?