У роману Злато нема миљенике, Маринов нам доноси несвакидашњу авантуру једне групе људи, који покушавају да се домогну легендарног блага, уверени да се оно крије негде у подземним ревирима на локалитету београдског Ташмајдана, у систему његових никада до краја истражених, вековима старих, напуштених и неприступачних: ходника, окана, ускопа, нископа, галерија, пећина и јама.
Од давних времена, о том су се благу испредале готово фантастичне приче које никог нису остављале равнодушним. Након Другог светског рата, приче о ташмајданском злату, препуне нових „проверених информација“, палиле су машту авантуриста, који су одувек више лебдели с главом у облацима, него што су ногама чврсто стајали на земљи. За ташмајданско благо су везивана имена државника и владара, који су у драматичним историјским приликама, бивали принуђени да га тамо сакрију и тако сачувају до неких мирнијих времена.
То благо је наводно потицало још од српског књаза Милоша Обреновића, који га је тамо скривао од Турака, па краљевске династије Карађорђевића, који га је тамо депоновала 1941. године, пре него што ће напустити Југославију, а највећим делом од немачких окупатора, који су током рата, пуне четири године, систематски пљачкали по Београду и Србији.
Ташмајданске катакомбе су биле идеално место за привремену похрану тог блага. Претпоставља се да, приликом ослобађања Београда у октобру 1944. године, Немци нису успели изнети све оно што је тамо било депоновано. У народу су кружила нагађања о количини и вредности тог заосталог блага. Тако је током времена, ова претпоставка о скривеном благу, израсла у праву идеју водиљу митолошких размера, која је лако проналазила своје следбенике. Јунаци овог романа су управо заслепљени њом, кренули у веома неизвесну и надасве опасну авантуру.
Борисав Миливојевић