У збирци приповедака Живи наковањ Душан Радић једноставним народним језиком, пуним топлине и саосећајности за људску несрећу, приповеда о мукама и беди сиромашних сељака, као и о довитљивости и сналажљивости коју сиромаштво изнедри. Радић сликовито дочарава од чега је скован човек и шта све стоички подноси, чак и када природа и Бог заћуте. Јер „човек ти је, море, гурава кобила, живи наковањ, рођо. Батали сикирацију и ’ајд’ да се ради па макар и на штету.”