Житије Свете Макрине

Монаху Олимпију
УВОДНА РЕЧ

Уколико човек расуђује на основу наслова, овај спис очигледно има форму писма, али његов обим то далеко превазилази, поставши права књига. Тема о којој си ми заповедио да пишем, ипак морам рећи, толико је опширна да се не може сажети у величину једног писма.

Сигуран сам да ниси заборавио наш сусрет, када сам налетео на тебе у Антиохији, на свом путу за Јерусалим ради испуњења завета и личне посете местима која нас подсећају на кратки боравак Господњи (на земљи). А сигурно се сећаш и свих наших разговора, који су нас обојицу укрепили, иако је било сасвим невероватно да ће наш сусрет бити успокојавајући, кад је твоја оштроумност обезбедила толико много тема за разговор. Као што често бива у таквим приликама, разговор је текао несметано, док се нисмо дотакли живота једне значајне личности. О једној жени ми тада разговарасмо - ако би она уопште требало да буде названа женом. Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу. Наше излагање о њој није засновано на причама других људи, већ је оно тачан опис онога што смо личним опитом сазнали, те наше казивање не мора бити прихваћено као истинито и од стране других људи. Нити је, пак, та девојка непозната нашем породичном кругу да би било неопходно сазнавати појединости о њеном чудесном животу од других људи, јер она потиче од истих родитеља као ми, будући, тако рећи, првина - пошто она беше најпре рођена из утробе моје мајке. Пошто сте онда проценили да је прича о њеном подвижничком животу вредна приповедања, а како бих спречио да такво житије остане непознато нашем и будућим поколењима, већ да бисмо се сећали жене која се самоваспитала у «философији» (мудрољубљу) уздигавши се до највећих врлина; дакле, како бих спречио да једна таква личност почне да прелази у сенке неумитног заборава, помислих да је добро да те послушам, и у неколико речи, најбоље што могу, испричам њену причу, неусиљено и једноставно.