Житија – Српска средњовековна трилогија – књига III

Садржај

Предговор – Професорка Маријана Неговановић Обрадовић — 5. страна

Житије краља Стефана Дечанског од Григорија Цамблака — 29. страна

Житије цара Уроша од Пајсија Патријарха — 69. страна

Житије великомученика светог кнеза Лазара од непознатог Раваничанина — 93. страна

Житије деспота Стефана Лазаревића од Константина Философа — 117. страна

Душанов законик — 199. страна

Предговор

Читава средњовековна књижевност стварана у тишини манастирских зидина, уз титраву светлост свећа, одраз је смирења пред оним који једини продире у најскривеније дубине ума и срца људскога.

Средњовековни писац не измишља, већ истиче да све казује или као очевидац или као слушалац и сакупљач грађе.

Ко је данас човек који држи пред собом ове средњовековне списе?

Може ли му се око навићи од бљештаве светлости реклама на нити редова писане речи настале у тишини уз светлост свеће?

Има ли стрпљења за ритам литургије, за обред који никад није затворен, ни окончан — чији је крај и нови почетак и то свагда почетак хуманизоване вечности?²

Може ли у заглушујућој буци савременог света, у галопирајућем ритму сабласних јахача чути и разумети себе? Ритам сопствене душе, пулс предака, шум корена који нас вежу за ову Земљу, за природу и циклусе чији смо део.

Средњовековни писац омеђен је тишином, хладним зидовима келије, тамом ратничких похода пред којима бежи у молитву, у слављење дела великомученика и богоугодника. Трпљење је његова стварност, али он краде сноп светлости која се пробија кроз пукотину и од ње ствара лествицу којом ће се уздићи на висину:

„једни су у манастирима, на једно гледајући, једно мислећи, једно дишући и општењем су један другоме образац и потпис за врлину.

А други у путању на небесима стојећи, као серафими божанству угађају, духовни живот и наслађење имајући и, тим обузети, молитве увек множени…” пише о Монасима у својој похвали Српској земљи један од твораца Житија, која су пред вама, Григорије Цамблак.

Савремени човек има комфор, живи под рефлекторима, али је омеђен сопственом тескобом и немиром. Изгубљен у лавиринту жеља, тражења, стицања… Он осећа и разуме да мора наћи смирење и стрпљење, да мора пронаћи изгубљени пут до себе, можда онако како су га проналазили писци житија…

Григорије Цамблак, рођен је вероватно око 1360. године у Трнову, престоници Бугарске, где постаје ученик патријарха Јевтимија. Из Трнова Цамблак одлази на Свету Гору око 1385. где развија своје знање и образовање у оквирима већ живе словенске традиције и књижевности, у непосредном контакту са светогорским ученим грчким монасима. После пада Бугарске живи у Цариграду, али није се дуго задржао у византијској престоници, те поново одлази на Балкан, у Молдавију, где је у манастиру Њамцу био игуман.

Из Молдавије одлази у Србију Деспота Стефана Лазаревића, вероватно, 1402. године. Овде је постао игуман манастира Дечана. Након неколико година одлази у Русију да наследи свог стрица Кипријана на месту кијевског митрополита.

То су године сукоба између Литовске и Московске кнежевине, који се одразио и на политички и духовни живот Русије. По жељи кнеза Витовта 1414. епископи Кијевске Русије изабрали су Григорија Цамблака за кијевског митрополита; али на том месту наишао је на многа искушења. Фебруара 1418. митрополит Григорије Цамблак одлази са великом свитом на сабор у Констанцу, где се нарочито истакао једном беседом о потреби јединства Источне и Западне цркве пред турским нападима. Кијевска руска делегација оставила је изузетан утисак на све учеснике Сабора. Након тога се Цамблак вратио у Русију. Умро је у Кијеву 1419/20. године, како су забележили руски летописци.

Григорије Цамблак не припада само својим животом бугарској, румунској, српској и руској цркви, већ и својим делом. За четири-пет година боравка у Србији написао је неколико значајних дела, међу којима је Житије светог краља Стефана Дечанског, које је највероватније саставио у Дечанима, задужбини светог краља мученика. Светом краљу и ктитору Дечана Цамблак је посветио и једно песничко дело, Службу светом краљу Стефану Дечанском. У Србији пише и Слово о преносу моштију свете Петке из Трнова у Видин и Србију. Занимљиво је да надахнут чином преноса, Цамблак крај Слова претвара у праву похвалу Србији, која му је пружила широко гостопримство и уточиште:

„У којим је земљама толико манастира тако великих и славних, реци ми, у којим градовима?! … Где је толико више од небројеног мноштва инока, што анђеоским и непрегнутим животом живе.“³