ЗИПЦИГЕРИ

Među 485 u ovoj knjizi zabeleženih soldata 93 su poginuli na frontu ili umrli od raznih zaraza (41 Starobanovčanin, 22 Belegišana, 13 Surdučana i 17 Novobanovčana). Njih 11 je bilo ranjeno u prst, 20 u ruku, 13 u nogu, a za ostale se najčešće ne zna. Zapisano je samo ranjen (verwundet). Iako se može pretpostaviti da su ova ranjavanja „u prst“ posledica samoosakaćenja nije sigurno koliko je njih uspelo da preživi i takvo ranjavanje. Tamo, na frontu, umiralo se u najstrašnijim mukama i od naizgled bezazlenih rana jer su higijenski uslovi bili katastrofalni, a za antibiotike se nije znalo. Dovučeni između žica posle nekog suludog juriša „Za cara i za dom!“ u rovove prepune blata, ljudskog izmeta, pacova i trulog ljudskog i životinjskog mesa vrlo često čekajući i više dana da budu evakuisani u pozadinu, gde su postojale kakve-takve bolnice, soldati su imali male šanse da prežive. A u ratnim bolnicama doktori su im testerisali gangrenozne patrljke i prepuštali ih bolničarima i popovima.Oni koji su u jurišu kroz bodljikavu žicu na puške, mitraljeze i topove bili pogođeni u glavu, u grudi, u stomak ostajali su bez lica, bez očiju, sa utrobom rasutom po blatu, u kraterima od granata zatrpani novim eksplozijama, raskomadani za slavu monarhije.Nikad se neće saznati koliko je soldata zipcigera ostalo zatrpano u razvaljenim rovovima jer to nije imao ko da zapiše.I broj zarobljenih je sasvim nepouzdan. Iz različitih razloga.Ova knjiga je pokušaj da se bar delimično skine prašina zaborava sa bivših zipcigera, naših predaka, izgubljenih u haosu Velikog rata.