Зелено је зелено је црвено је

Доиста, глумац и пјесник Неђо Осман, прихватио се пера да искаже властито искуство, да забиљежи своје искуство и дојмове, али истовремено и да проговори у име људи махом потиснутих на руб друштва (често понижених и прогањаних). Утолико је Османова збирка такође израз колективног осјећања, гд‌је се мијешају тонови страха и патње с исказима среће и задовољства. Писање Неђа Османа директно је и врло изричито, дијелом лирско, а дијелом остентативно прокламирајуће. Свакако, израз неравнодушности и воље за учешћем у свету, чак и потребе да афирмира своју и колективну посебност. Према пјесништву је окренут понајприје жестоким примарним симболима и елементарним ритмовима (пјесме су организоване учесталим анафорама, бројним репетицијама, низовима сличних синтагми, омиљеним апострофирањем итд.). Страствено везан за исходишта и жесток у свом ангажману, учинио нам је чудну ромску дионицу савременог пјесништва. Тонко Мароевић, хрватски академик, књижевник и повјесничар умјетности, био је пјесник, есејиста, преводитељ и књижевни критичар Када пратим онај удео његовог песништва, који би се могао звати љубавним, скоро трубадурским у својој нежности, имам сопствено оптерећење, јер препознајем објекат његове љубави. Због тога морате да обратите пажњу на своју приватност и да не будете објективни. А овај, уза све, за мене има само највише оцене. То се односи најпре на његову једноставност. Ако немате висок ниво перформанси, такође можете видети драму пре него што то урадите. А то вани, то је најшири и најважнији простор те поезије. Као да му је мимо свега најважнија она сажетост која би да обухвати све стране света… Зелено је позеленело, сунце је пожутело, вино је поцрвенело, ноћ се уморила, Нада ме пољубила, јутро је освануло. Неђо Осман је песник природе, пасторала. Бора Ћосић, српски и хрватски романописац и есејиста