Zejnova svadba

Zejnovu svadbu Salih je objavio najpre u nastavcima 1964, pre svog najslavnijeg dela Sezona seobe na sever (1966), a u jednom intervjuu objasnio je da je Sezonu počeo pisati tamo gde je završio Zejnovu svadbu. Svojim naslovom roman implicira da je reč o opisu svadbenog veselja seoskog momka po imenu Zejn. Ali svak ko bi pomislio da je tu u fokusu ženidba glavnog junaka prevario bi se! Da je tako, ovaj briljantni tekst, koji tretira društveno stanje između tradicionalizma i modernizma, „između magije prošlosti i misterije sadašnjosti“, izgubio bi svoju jedinstvenost i originalnost. Naprotiv, sve u njemu, uključujući brojne flešbekove i pažljivo raspoređene savršeno filmične scene, usmereno je ka tome da prikaže odnose u tadašnjoj sudanskoj zajednici na pragu urbanizacije, njen mentalitet, njene nedoumice, napredovanje i, istovremeno, njenu čvrstu vezu s tradicionalnom kulturom regije, uz simbolički maestralno prikazano mistično, sufijsko poimanje života pojedinca i cele te zajednice.Lik Zejnov prikazan je, na prvi pogled, kao sušta suprotnost svom imenu (Lepotan), s nizom fizičkih i psihičkih nedostataka, ali je apsolutno nezaboravan lik. Kvaliteti koje autor pripisuje junaku prikazujući ga kao jurodivca, mistično povezanim s natprirodnim silama, neumitno podsećaju na heroje mitova i legendi.Kao knjiga, Zejnova svadba pojavila se na arapskom 1969, kuvajtski film snimljen prema romanu dobio je nagradu na festivalu u Kanu 1976. godine, a adaptacija za pozorište prikazivana je u Kairu, Tripoliju i Kartumu tokom osamdesetih godina.