Здраво, Ђурђинка

Кроз муклу тишину породичних сага, превирања и прећуткивања израња снажан Ђурђинкин глас. Истовремено блага и бунтовна, Ђурђинка у себе упија свет и делује као амортизер међу сталежима. Одређује је њено чурушко порекло, менталитет и схватања насупрот новосадској вароши, која пред Други светски рат хвата корак са ужурбаним светом препуним промена.

Ђурђинка се одупире свему што жена није, а традиција говори да мора бити – тиха, смерна, неприметна, увек нечим заузета, али скоро без идентитета. Опире се традиционалном сваким дизајнираним шеширом веште руке младе модисткиње. Јунакиња се приближава недоживљеном, новом свету ком се спрема потпуно да припадне.

Историјске околности окончале су Ђурђинкину личну приповест – она остаје сва у покушају, у замаху, у нади. Нестаје брзо као једна од многобројних жртава грозоморног историјског догађаја. Рација је односи, али Ђурђинка постаје митологизована личност. Као део предања и легенди – не умире, наставља да живи уткана у историју, у кутију са успоменама, у делић бесконачности.

Поздравити је можемо увек једним простим: Здраво, Ђурђинка.