Завештања из камена

Може се рећи да у свакој песничкој књизи, која подразумева искуства модерности ослоњене на извесне елементе традиције – заправо, писане не по сваку цену авангардног домашаја, налазимо значења поетичког принављања, а самим тим делимично и пуноћу аутентичног проговора. А једна од таквих песничких књига јесте „Завештања из камена“ песникиње Јабланке Павловић, афирмисане увелико у сокобањском књижевном кругу и несумњиво стваралачки присутне у српској савременој поезији. Иако је камен доминантан, као симбол чврстине и трајања, намеће се метафорички из његове стварне нутрине животодајност и безброј асоцијативних именовања, али и нешто тешко исказиво и закључано у безречје – у онај настасијевићевски поетски нуклеус… Наша песникиња интуитивно осећа своју блискост са каменом и једноставно своју слух поверљиво приноси завештањима предака, који у каменим стаништима обитавају неумрли, црпећи духовну снагу за потомке и покољења пред претећим апокалиптичним самозаборавом.
(Радомир Андрић)