Заштитница уметности

Брана Црнчевић је по својој вокацији пре свега борац. Борац за најстарије и највише вредности: истину, правду, слободу, честитост, народ. Као и сви велики сатиричари (од Аристофана и Јувенала, преко Гогоља до данас), који су свом народу изговорили најпотсмешљивије и најгорче речи, и Црнчевић је конзервативац и традиционалиста (у најбољем смислу тих значења) и патриота од формата. (Зар суморни и као пелен горки Стерија није печатао родољубиве трагедије, зар Стеван Сремац није писао средњовековне романтичне приповетке, зар Нушић није патетизовао „Хаџи Лоју” и водио протестне националне поворке по Београду?) Од тог крупног зрна је и лирски песник Брана Црнчевић, прекорно замишљен над судбином свога народа, над његовим манама и обманама, над његовим кратким памћењем.

Борислав Михајловић Михиз

„Један од наших вратио се из дуге војне са четрнаест рана, преко седла донео је Рускињицу коју је отео из турског харема. Звала се Наталија. Од тада у сваком колену имамо једну или две Наталије и једног или два Александра. Предак је уз пут лечио себе и Наталију свакојаким чајевима, травама, арчио је плен по механама, стигоше овамо уморни заљубљени, и ородише нас бочно са Русима. Наталија је била пореклом из светог Кијева, Пољаци су је отели и продали је Татарима, а ови је дадоше у турски харем…”