Zapisi pitomca Žana Ženea

Žan Žene je svojim stvaralaštvom ispunio jedan zahtev Franca Kafke. „Verujem“, pisao je Kafka Ernstu Polaku, „da bi trebalo čitati samo knjige koje ujedaju i ubadaju. Ukoliko nas knjiga koju čitamo ne opali kao maljem po glavi, zašto je onda uopšte čitamo? Da bi nas usrećila, kao što ti misliš? Bože moj, bili bismo srećni i bez knjiga, a knjige koje nas usrećuju, mogli bismo u slučaju nužde i sami da pišemo. Potrebne su nam knjige koje na nas deluju poput neke nesreće koja nas veoma boli, kao smrt nekoga koga volimo više od nas samih, kao kada smo proterani u šumu, daleko od svih ljudi, kao samoubistvo, knjiga mora da bude sekira kojom lomimo zaleđeno more u nama. “ Romani nisu humanitarni izveštaji. Radujmo se, naprotiv, što ostaje dovoljno surovosti, bez koje ne bi bilo lepote [Žan Žene].Jozef VinklerVinklerovi Zapisi pitomca Žana Ženea su izjava ljubavi poznatom lopovu i piscu i svojevrstan uvod u Ženeovo delo. U prvom poglavlju pripovedač je u potrazi za Ženeovom posmrtnom posteljom. U poslednjem poglavlju dugo traga za Ženeovim grobom u Maroku. Između toga Vinkler nam u više poglavlja govori o Ženeovom životu i pisanju. Njegova pažnja je posebno usmerena ka „pitomcu“ raznoraznih socijalnih i kaznenih ustanova, ka Ženeovom okrutnom detinjstvu i mladosti.„Zapisi pitomca Žana Ženea prate genealogiju čitanja Jozefa Vinklera i time slede gotovo zaboravljenu tradiciju, u kojoj pisac svojim uzorima posthumno odaje priznanje u sopstvenom delu. Zapisi Jozefa Vinklera su književni prikaz tuge i tihog sjaja.“Paul Jandl, Der Standard