Законоправило Светог Саве: превод сарајевског преписа

Законоправило, у које је уградио богато наслеђе византијске редакције грчко-римског права, Свети Сава је поделио свим новоустановљеним епископијама. Оригинал је чуван у Жичи и нестао када су је похарали Бугари и Кумани, 1253. године, а од 11 сачуваних преписа, најстарији су Иловички, Рашки и Сарајевски.

Сарајевски препис је настао у 14. веку. Писала су га два писара и зна се да је један од њих био Мирослав. Исписан је на пергаменту, има 370 листова, а у Старој православној цркви у Сарајеву, чува се најмање три века.

Радећи готово седам година, преводиоци су се држали начела разумљивости, верности извору, избегавања туђица, а на местима где је Сарајевски препис остављао недоумице, користили и Иловичко фототипско издање, и преводе на грчком, латинском, руском и енглеском језику.

„Данас, за неке изразе, буквално нисмо могли да останемо при оним изворним, из Законоправила, јер нико не би знао о чему причамо. Вијено, вијено рецимо, ми смо узели турцизам – мираз, сви знамо шта је мираз, вијено не. Једно од правила нам је било да останемо при српским изразима, осим ту гдје је морао неки компромис да се прави“, навео је Гаврило, јеромонах манастира Свети Николај.

Закони државе Немањића су били, и црквени и грађански, прожети Божијим заповестима и Христовом науком, и као такви били су обавезујући за све, јер су у средњем веку Црква и држава биле у симфонији, прожимајући се. Зборник који је приредио Свети Сава – најсветији и најслављенији Србин, остављајући иза себе јединствен законодавни путоводитељ српском народу, применљив и у временима када је српска држава престајала да постоји.

Законоправило је имало 70 глава: 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног права. Законоправило није само пуки превод византијских грађанских и црквених правних аката, него садржи и тумачења која је написао Свети Сава.